×

Ставимо ли себе на тренутак у положај тек пунољетне особе, која ће први пут искористити право гласа на предстојећим октобарским изборима, или пак неопредијељеног гласача који се колеба коме да поклони повјерење и повјери на чување своју садашњост, као и будућност своје дјеце, можемо ли наћи барем један објективан разлог да избор буде глас за „Савез за побједу“ и њихове појединачне кандидате? Одговор који се намеће као једини реалан јесте једно велико не!

 

Многима никаква анализа није ни потребна из простог разлога што имају више политичког, али и животног искуства, па лакше распознају људе са визијом и јасно их диференцирају од вукова у јагњећој кожи и ноторних незналица жељних функција.

Људи са визијом, и још битније добрим намјерама, баве се предано  рјешавањем  проблема својих грађана. Ти људи већ дванаест година у континуитету воде Владу Републике Српске, као и све важне институције ове државе. Ти људи зналачки управљају битним процесима и праве невјероватне напоре на унутрашњем и спољном плану како би побољшали квалитет живота и стандард својих грађана, а све то у скоро немогућим условима. Наиме, сем армагедонских  глобалних неприлика, унутар Републике Српске постоје политичке снаге (ако се тако могу назвати), које су зарад ситних, или крупних интереса (потпуно је свеједно) спремне под ноге бацити славну прошлост, турбулентну садашњост, али и будућност свих нас заједно. У њиховом оку не сија грб Републике Српске него знак америчког долара, а у њиховом срцу није химна наше отаџбине већ једна злослутна празнина.

Како може да претендује на вођење цијелог једног народа неко ко прије свега има очигледну кризу идентитета?! Они се час зову „Савез за промјене“, па „Савез за побједу“, ко зна шта је сљедеће. Кога би то они да побиједе, можда сопствени народ? Народ који даје плебисцитарну подршку Влади Републике Српске и Предсједнику не жели засигурно оне који би да га поробљавају и побјеђују.

Тапшање по рамену трећеразредних бјелосвјетских чиновника, те удобне сарајевске софе, дјелују изгледа као опијум на ову нашу заблудјелу браћу, па су ваљда помислили да су кадри да воде  земљу светињу, иако им је крајњи домет омања мјесна заједница.

Ако говоримо о њиховим назови лидерима, не може човјек да не примијети да је предсједник СДС-а Вукота Говедарица човјек без радног искуства, да је до сада руководио само одбојкашким клубом из Гацка, а да од ратних одликовања има орден зеца, као припадник Првог моторизованог дезертерског одреда.

Шта рећи о Младену Иванићу, почасном предсједнику нечасног ПДП-а. Јалови лидер у покушају, демагог Пар екселанс, пензионер „вјесник промјена“ и надасве човјек који је познат као „сјекач пензија“, из разлога што је за вријеме свог вођења Владе Републике Српске (плусквамперфекат) свим пензионерима пензије умањио за 50 % (словима, педесет посто).

Не треба никако заборавити ни „великог министра“ у непостојећој Влади БиХ (постоји само Савјет министара, као помоћни орган). То је свакако Игор Црнадак, којем би више пристајало да је министар нпр. у Албанији, јер баш воли да се дружи са Беџетом Пацолијем, али и да игра мали фудбал са Хашимом Тачијем.  Шта ћете, свако бира себи друштво. Неко се дружи и сарађује са Путином, а неко са Пацолијем.

Босна и Херцеговина има и Драгана Мектића (алијас поручник Драгуљче) као министра безбједности. Да ли треба помињати због чега је то шарлатансво и апсурд над апсурдима?

Можда је ова прича тешка, туробна, јер није пријатно знати да има Срба какви су у "Савезу за побједу", али барем ће избор седмог октобра бити лак.  Бирамо између вјере и невјере, између самосталности и подаништва. Дефинитивно никад лакши избор. До побједе, под заставом Српске!

Вијести из Републике

Можете нам послати питање путем контакт форме.

Видео галерија

7
ОДБОРНИКА
14
РЕЈОНА
83
МЈЕСНА ОДБОРА
8792
ЧЛАНА